Reč vatra vuče poreklo od stare iranske reči atar koja znači „plamen, vatra”. Reči koje takođe simbolizuju vatru su ognjište, plamen, varnice. U našem narodu u upotrebi je bila reč oganj, koja potiče od staroindijske reči agni (predstavlja staroindijsko božanstvo vatre). Njeno otkriće donelo je ljudima sigurnost i razvoj, i svakako ugodniji način života, pa se poštovala kao svetinja, doživljavala kao čudno i moćno biće, pa otud i reči da vatradrhti, guta, ljuti se, poigrava se plamenom, veseli se, liže plamenim jezikom.
Najčešći motiv u mitovima oko njenog nastanka je krađa vatre (od bogova, demona ili životinja), a to čini kultni obično junak, donoseći ljudima božanski dar. Tako je Prometej, da bi pomogao ljudima ukrao Bogu vatru, i on ga je kaznio.Takođe i Sv. Savaiz istog razloga krade vatru od Anatema. U nekim mitovima vatra je nastala od Sunca, u nekima je slučajno otkrivena (kao u bušmanskom mitu, gde žena nalazi vatru a njen je muž krade).
Po indijskoj mitologiji, čovek postaje od vatre, i kada umre u nju se vraća. Vatra je obično u mitovima povezana savodom, Suncem, zmijom, zmajem, i kamenom, što govori o povezanosti vatre sa 4 bitna elementa.Plamen vatre je simbol čovekovog srca, duše, ljubavi, strasti. Kao
mitsko-religijski fenomen,
ona je moćan pokretač materijalne i duhovne kulture, koji predstavlja božansku tvorevinu ali i demonsko oruđe. Ona upravlja strašću, intenzitetom želja, toplotom, svetlošću, onim što nas čini istinski živim. Ona čisti i pročišćava, transformiše, pretvara tečnost u paru ili gas, čvrste meterijale u tečne. Sa jedne strane je kreativna iskra u svakom od nas, osnovno pogonsko gorivo koje nas gura napred, daje nam snagu, motiviše i ispunjava elanom, pomaže nam da se izborimo za ono što želimo. Sa druge strane, može biti destruktivna ako se otme kontroli, i tada dimom guši, plamenom sažiže, uništava, proždire, i razara. „Čovek je vatra, kaže sveti Martin, njegovo je načelo poput načela svih vatri da rastali (njegov omotač) i da se sjedini sa Izvorom od kojega je razdvojen “. Previše vatre može biti destruktivno jer čovek nije sposoban da postavi granicu, te usled toga ispoljava nerealna očekivanja od drugih, postavlja se nadmeno i ponekad surovo. Premalo vatre dovodi do pada energije i otsustva motivacije. Previše bilo čega je štetno, tako da je potrebno uravnotežiti vatru u sebi, kako bi nam život bio ispunjen radošću, jer je to naše prirodno stanje.
Kod starih Slovena vatra je bila svetinja,
a božanstvo vatre Simargl koji je čuvao kućni oganj i bdio nad vatrom paljenom prilikom verskih obreda. Vilinska bića koja su pomagala ljudima predstavljali su vatrene iskre, duhove koji su je nadzirali, a takođe Kres i Kresnik, bili su simboli svete vatre koja se palila na poljima i uzvišenjima. „Trenjem drveta o drvo dobijali su vatru, da bi se kasnije delila među stanovnicima sela. Takva vatra nazivala se „živom vatrom”, a njeno održavanje predstavljalo je kako pitanje održavanja života, tako i versku dužnost. Ognjište je bilo fizičko i duhovno središte oko koga se okupljala cela porodica, a istovremenoi izvor toplote, mesto na kome se pripremala hrana, kao i oltar na kome su prinošene žrtve… Ispod ognjišta su sahranjivani članovi porodice, zbog čega se ovo mesto povezivalo sa duhovima predaka… Sa ognjištem je bio povezan i dimnjak, koji je za stare Slovene bio simbol veze između ljudi i bogova. Takođe je među Slovenima Bog Perun bio povezan za duhovne pojave, stvorene pod uticajem kultavatre, kao Gospodar munje na nebu i vatre na zemlji. U hrišćanstvu je to bio Ilija gromovnik.
KLIKNI NA LINK DA PROČITAŠ ČASOPIS BESPLATNO !
Budističko shvatanje vatre
poistovećuje se saunutrašnjom vatrom koja je ujedno spoznaja, a sagorevanjem omotača tim plamenom dolazi se do prosvetljenja: „Podstičem u sebi plamen… moje je srce ognjište, plamem je ukroćeno Ja”. Taoisti ulaze u vatru da bi se oslobodili ljudske uslovljenosti, što podseća na alhemijsko pročišćenje. Alhemijski simbol sumpor, predstavlja mušku vatrenu energiju Univerzuma. Brojni obredi čišćenja vatrom uglavnom su vezivani za ratarske kultove. Mnogi narodi su pokazivali poštovanje prema vatri, praveći velike lomače –„
–„svete vatre” ili „večite vatre” koje su bile su poznate Grcima, Rimljanima, Persijancima. Gorele su u hramovima i imale svoje čuvare. Vatru su čuvali da se ne ugasi, nije se pozajmljivala. Ognjište je središte domaćeg kulta i na njemu se vrše mnogi obredi prelaza, od rođenja pa do smrti. Ovi obredi na ognjištu vezuju dete za porodicu i kuću, jer ono treba da produži porodični kult. U mnogim starim religijama ognjište je središte duša. „Zlom čoveku” rasturalo se ognjište, a iz zajednice proterivan je kletvama. Kada mlada napušta roditeljsku kuću, ljubi ognjište – što predstavlja opraštanje od njenih predaka. U svim ovim obredima vatra ima magijsku ulogu.
U ljubavnoj magiji vatra se koristila za postizanje željenog cilja,
tj. da se zadobije željena ljubav voljene osobe (npr. „kako gori ova vatra, tako da izgori njegovo srce za mene”). Vatra, žar, vatralj i pepeo su sintagma nemuštog govora ljubavnih čini, a postupci su zasnovani na imitativnoj magiji (protiv uroka, zlih očiju). Kađenjem dimom tamjana, zapaljenim đubretom, svećom, bosiljkom, postiže se zaštita od dejstva raznih demona.Ljudi su gatali pomoću vatre.Ako vatra neće da gori, verovalo se da u kući ima neprijatelja. Kada vatra „zapišti” verovalo se da će u kuću stići kakav glas; da bi glas bio veseo, mora muško dete da štapićem džarne vatru. Kada se ugljen u vatri ispravi, veruje se da će doći gost; što je ugljen veći, gost je ugledniji. Snovi o vatri imali su takođe bitna značenja. Ako se sanja veliki požar, to znači da će biti velikog zla: bolest, smrt bliskog itd. Ako neko sanja malu vatru, onda je to sreća i blagostanje.
Vatru ne pali neumivena osoba, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovarati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima „žaravo lice”, deca „ne valja” da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni određenim ljudima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice i slično).
klikni na link magazin
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći
u odnosu na vatru (kao npr. zduhać), i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Korišćenje reči „vatra” u kratkim jezičkim formama (kao što su kletve, zakletve, bajalice, poslovice i zagonetke), pokazuje kako je jezik u jednostavnim oblicima sačuvao ono drevno, mitsko-religijsko shvatanje vatre. U kletvama, vatra se priziva kao moćni izvor nesreće, koja se rečima usmerava na omrznutog, sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti. Uvređeni, poniženi i nemoćni koriste vatru u svojim kletvama kao moćno oružje, npr. „kuća ti se zapalila”, „živa ga munja spalila”, „ognjište mu se ugasilo”, „vatra te izgorela”, „oganj te izeo”. Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: „vatre mi”, „živoga mi ognja”, „tako mi sunca i žive vatre”, “izgoreo ako lažem” itd. U obredima bajanja vatra se javlja kao „bajalački rekvizit” uz predmete povezane sa vatrom, kao što su vatralj, preklad, ocilo. Primer: baje se na mestima magične snage (raskrsnica ili ognjište), uz svetlost sveće ili vatre od „živog uglja” Analiza ovih kratkih arhaičnih govornih formula pokazuje nam bitna narodna shvatanja vatre i omogućuje nam da shvatimo suštinske elemente, ne samo naše srpske, nego i šire praslovenske i indoevropske mitologije vatre. Basme i poslovice nam otkrivaju činjenicu da je vatra važno civilizacijsko dostignuće i bitna oznaka kulture uopšte.
Veštice na elemente gledaju kao na zaštitnike i čuvare,i koriste ih prilikom rituala. Četiri elementa predstavljaju 4 strane sveta i smatraju se čuvarima kula a vatra je čuvar kule Juga. U Tarotu se povezuje sa štapovima, a veštice često Athameu i Maču pripisuju svojstvo vatre. Prilikom rituala simbolizuje ih sveća, boja narandžasta ili crvena. Od kamenja: rubin, ahat i opal, a od metala uglavnom zlato.
(Korišteni podaci:„Rečnik Simbola” –J.Shevalier i A.Gheerbrant; gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.rs;wikipedija; starosloveni.com)
Autorka : Simona Otović
Tekst iz časopisa ”Veštičja Revija” br.14 – magazin br.14