Čovek nikad ne nadraste potrebu da ga roditelji saslušaju.
Jedan tridesetgodišnjak, koji se podvrgao terapiji zbog anksioznosti koja je proistekla iz nedovoljnog samopoštovanja, mogao se setiti bezbrojnih prilika u kojima roditelji nisu bili spremni da ga saslušaju ili su smatrali da ono što je imao da kaže nevažno.
Najbolnija uspomena bila je iz doba kada je imao dvadeset dve godine i kada je iz počasti odbranio provokativnu tezu. Njegovi ambiciozni roditelji bili su oduševljeni ovim uspehom. Ipak, mada je teza čitavih godinu dana stajala na vidnom mestu u kući, i mada je on roditeljima u više navrata nagovestio da bi voleo da je pročitaju, niko je nije ni prelistao.
Siguran sam da bi je pročitali i čestitali mu da im je jasno i glasno rekao: ,,Molim vas, pročitajte moju tezu. Voleo bih da se upoznate i prihvatite moj način razmišljanja. Ipak, pre bih bio proklet no što bih u dvadeset i drugoj godini išao okolo i moljakao za njihovu pažnju. To što bih za nju molio ne bi mi pomoglo da se osećam više vrednim!”
Pravo slušanje i apsolutna koncentrisanost na drugu osobu uvek su manifestacije ljubavi.
Suštinski deo pravog slušanja i disciplina ,,stavljanja u zagrade”, privremen zaborav sopstvenih predrasuda razmišljanja i želja, služi da se što intenzivnije doživi i iskusi svet onoga koji priča.
Jedinstvo govornika i slušaoca uvećaće nas same i uvek će rezultirati većim znanjem. Samim tim što pravo slušanje podrazumeva privremeno potiskivanje sebe, ono onemogućava privremeno apsolutno prihvatanje drugoga. Osećajući ovo, govornik će postajati manje osetljiv i spremniji da otkloni sve zatvorene delove svesti. Kada se ovo dogodi, slušalac i govornik će osetiti veću prisutnost i time će ostvariti ljubavni ples udvoje.
Energija koju ovaj proces zahteva toliko je ogromna da je može omogućiti samo ljubav i želja čoveka da se poveća u cilju zajedničkog razvoja.
Mada nam se u poslovnim i društvenim odnosima čini da veoma pažljivo slušamo, mi u stvari slušamo selektivno, imajući u svesti trenutnu potrebu i razmišljajući dok slušamo o tome kako da postignemo željene rezultate i što pre okončamo razgovor u svoju korist.
Pošto je slušanje izraz ljubavi, ono je najpotrebnije u braku.
Uprkos tome, većina parova nikada se ne sasluša medjusobno – a prvo što treba da nauče, je, da slušaju jedno drugo!
- istinsko slušanje je moguće samo onda kada ste spremni da uložite neophodno vreme i energiju.
- Da na smenu govorite i saslušate jedno drugo. Bez upadica i bez kritike.
To se parovima često čini kruto i neromantično, i nespontano. Ali, istinsko slušanje je samo onda kada se odvoji vreme za njega. Nemoguće je dok neko radi, ili žuri, ili je pospan.
Romantična ljubav je nenaporna i parovi su često nespremni da preuzmu na svoja pleća teret prave ljubavi i saslušanja.
Ali kada im to podje za rukom, rezultati su neverovatno zadovoljavajući.
Imali smo toliko puta to zadovoljstvo da čujemo kada jedan od supružnika kaže drugome : ,,U braku smo dvadeset devet godina, a ja sam to o tebi saznao tek sada.” – Kada se ovo dogodi, znamo da je konačno počeo proces razvoja u braku.
Autor : M.Skot Pek, str. 100 i 101.
Foto : https://www.cbc.ca/parents/learning/view/my-kid-wont-hug-me